Епископ стобиски Давид: Пролог кон книгата “Неканонско православље, расколи и секте”

Књига Преосвештеног Епископа горњекарловачког г. Герасима, коју држимо у рукама, а која носи наслов „Неканонско православље, расколи и секте“, обухвата нешто више од осамдесет савремених расколничких група и подгрупа, још дејствујућих, али и таквих који су нестали, убрзо после њиховог оснивања. Аутор нам даје кратак преглед историје, као и разлоге за оснивање свих тих организација, те унутар њих партије и фракције; истовремено, описује нам и стравичност расколничког менталитета кроз бесмисленост подела, и њихову спремност да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Како да тачно определимо место тим људима, тим управницима разних: Алфејеваца, Исакијеваца, МПЦ, Безпасошних, Виталијеваца и других сличних? Једна од одлике језика Источне Цркве је то што када Оци говоре о стварима Цркве, они се не користе неплодним схоластичким изразом, него употребљавају богати језик слике. Имајући испред нас књигу која третира проблем савремених раскола, можемо рећи да нам једну од најлепших сликовитих претстава о томе шта тачно претставља раскол, даје свети Николај Охридски и Жички. Свети Николај Охридски и Жички у његовом Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву,[1] упоређује Цркву, односно Тело Христово, са једном сигурном Лађом у којој је највештији крманош сам Дух Свети, Свевидећи, Свемоћни. Зато, овај Златоусти двадесетог века, и позива све људе да улазе у ту Лађу, јер само у њој плове војске спасених и спасавајућих се. Ту Лађу, врата паклена никада неће надвладати, преме речима светог Јеванђелисте Матеја.[2] Зашто? Јер једна је Глава Цркве – Христос Господ, једно је и Тело Његово – Црква. И, није могуће да једна Глава има више од једног Тела. Ипак, према речима светог Николаја, постоји могућност да једна група путника издеља себи корито и да се спусти на море, како би пловила одвојено. Већ је познато да сва та корита која су отпала из Лађе, као што указује и ова књига „Неканонско православље, расколи и секте“, увек желе да себе претставе лађом. Нама блиски пример расколничке Македонске православне цркве (МПЦ), показује да уколико се људи благовремено не врате на Лађу, онда, како пролази време, чине све да би оправдали, да би озаконили своје стање корита, развијајући њихово учење, које свакако није учење Цркве. Архиепископ охридски г.г. Јован у својим проучавањима[3] јасно је посочио еклисиолошке јереси код расколничке организације МПЦ: јерес етнофилетизма, затим отсуство Епископа из евхаристијског сабрања,[4] које се одражава тако што је данас код расколника највеће законодавно тело т.з. црковно-народни сабор, на коме одлуке о цркви доносе, не сабор Епископа, већ политичке власти, људи који мало шта заједничко имају са црквом. Ово помињемо јер исти такви први безепископални период од 11 година, као и расколничка МПЦ,  имали су и старокалендарци Грчке, из 1937 године, па и Украјинска аутокефална црква, која је 1920 год., проглашена „удовом“, односно она која нема епископа. Овај пример из личне праксе, јер у Р. Македонији живимо у опкружењу расколника, наводимо само као илустрацију која недвосмислено упућује и на то да је трагични разлог, да се неко са Лађе пребаци у корито, увек неки индивидуалистички интерес. Расколнички менталитет претпоставља служење тим жељама, које чак и да су, према људским критеријумима, најбоље жеље, они их стављају изнад светог јединства Саборне Цркве. „И ревност може направити шизматике и све добре жеље могу постати демонска начала,“[5] каже старац Емилијан Симонопетритски. Распадање духа, доноси распадање Тела Христовог, но није могуће да се расчлањује Христос, јер, рекли смо, Његова је Црква недељива. Зато је боље да се умре физичком смрћу него ли да се преживљава са људима, чија срца неће клицати од радости због Саборности Цркве, која се пројављује у Литургији. „Јер, биће и сједињење у вечном животу Христовом свих нас чланова Цркве, као живих удова Тела Христовог, јесте наше општење и заједничарење у једној и истој Светој Тајни Црквене Епископоцентричне=Христоцентричне Евхаристије (=Причешћа=Литургије), тог Благословеног Царства Свете Тројице, мимо којег нема ни вечног живота ни вечног спасења.“[6] Можемо још рећи да књига Преосвештеног Епископа горњекарловачког г. Герасима „Неканонско православље, расколи и секте“, тачније претставља један каталог савремених расколничких организација. У њој су, дакле, изложени данашњи, различити апсурдни захтеви, који одвајају људе од спасоносне заједнице у Цркви. Рекли смо, свеједно је како ћемо их именовати: политичке „цркве“ (МПЦ, ЦПЦ, неколико аутекефалне цркве у Украјини и т.д.), затим, Шпанска источна црква, Мечевци, Васељенска црква Јована Богослова, Императорска црква…, сви они упућују на речи светог Кипријана Картагинског, да не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божје Цркве, јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.[7] У историји је било пуно раскола, али ни један од њих није био оправдан од долазећих поколења Цркве, ни један од њих, уколико се није вратио путем покајања у Цркви, није био на спасење за расколнике, који се неминовно распадају као што се распада мртво тело. Ова књига, претстављајући, рекли смо, зборник парацрквених организација, неопходна је, како бисмо имали увид ко све данас одбацује Тело Христово, Цркву, у име неких мртвих макета „идеалних Цркви“ сазданих од расколничке разбуктане уобразиље. Сасвим је јасно да не постоји разлика у разлозима стварања раскола између македонског архирасколника Стефана и безпасошних, ових и оних. Суштина је иста, све су то цркве без свете Педесетнице, јер раскол претставља грех против љубави на којој је основано јединство. А, где нема љубави, тамо не може бити ни  благодат Духа Светога. Овим каталогом савремених раскола, Епископ страдалне горњекарловачке Епископије древне Пећке Патријаршије, г. Герасим, дејствујуће нам сведочи да је Саборна Црква живи организам, Тело Христово, и да је заиста немогуће вештачки стварати неки други живи организам, неку имитацију Цркве. Коначно, ова књига гласно говори и јасно показује да без Цркве нема  Хришћанства. Господ је Цркву стекао крвљу Својом, зато свако ко жели да се назове Хришћанином служиће Цркви као онај који чува „јединство Духа свезом мира.“[8]


[1] Свети Николај охридски и жички: http://www.geocities.com/Athens/Sparta/6701/verujem.html
[2] Мат. 16. 18
[3] Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован Кратка историја на Охридската Архиепископија,  Еклисиолошката ерес на расколот на религиозната организација во Р. Македонија, стр 179
[4] Протојереј др Предраг Пузовић Раскол у Српској Православној Цркви, Македонско црквено питање, Београд 1997. Пример, стр. 10: Владо Зечевић, министар унутрашњих послова, обавестио је  17 марта 1945, Свети Синод да Митрополит скопски Јосиф не сме да путује у Скопље. До 1958 год., дакле пуних 13 година, на територији Р. Македоније није ушао канонски Епископ, а свештеници су избацили антиминсе и нису помињали Епископа на Литургији. Без преумљења расколничка МПЦ све ово данас прославља као „славну“ историју своје борбе за „аутокефалност“!
[5] Αρχιμ. Αιμιλιανού Σιμωνοπετρίτου, Χαρισματική οδός, Ερμηνεία στον βίο του οσίου Νείλου του Καλαβρού, ΙΝΔΙΚΤΟΣ, Αθηναί, 2008, стр. 49
[6] Епископ Атанасије умировљени Захумско-Херцеговачки, Заблуде расколника тзв. Старокалендараца, Београд, 2004, стр. 10
[7] Свети Киприан Картагенски За единството на Църквата, Св. Вмчк Георги Зограф, Света Гора, 2003, стр. 27
[8] Ефес. 4. 3