Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Један чежњив поглед ка прекрасним планинским врховима у пролеће, довољан је – да би се човеку предочила узвишеност његовог постојања! Колико ли неупоредиво више, учествовање у Васкрсењу Христовом, озарује човеково лице и срце управо због необоривог факта да је заувек решен најгорљивији проблем човечанства, проблем смрти. Смрт је побеђена, пропадљивост је прошлост!

Следствено, Васкрсење је стил живота Православног Хришћанина. Сагласно том стилу постојања, човек, бивајући суочен са најразноврснијим животним околностима, непрестано се исправља и постојано иде напред. Живећи ту крсно-васкрсну атмосферу, Црква без престанка хита ка сусрету будућности, сусрету са Васкрслим Христом. Ван, пак, Саборности Цркве, у којој се јединствено истински пројављује Васкрсење, значи, ван јединства, примећујемо да се празновање Васкрсења одвија на нивоу фолклора и обичаја. Просто имитирање, како се изражава Аристотел.

Уистину представља трагедију када неки људи доживљавају Цркву као племенску синагогу, етно-клуб, док се сама Црква, по њеној природи никад није темељила, нити ће се заснивати на нечијој политичкој вољи за организовање националне прославе наднационалног Васкрсења Христовог! Црква није организација! Она је, као што говоре Оци, сâм Христос продужен кроз векове! Рекли смо и поновићемо, да се Црква не заснива на политичким жељама и одлукама, већ се темељи на Оваплоћењу, Крсту и Васкрсењу Христовом.

Васкрсење је увек нови изглед нашег живота! Јединствени начин, у овој нашој отаџбини, да се објасни постојање наше помесне Цркве, су следеће две речи: Христос Васкрсе! Зато, данас, са празновањем Васкрсења ми прослављамо и непобедиву силу Божију. Неко ће, можда питати, ко смо ми? Постоји један човек, послан од Бога, чије име је Јован, Архиепископ охридски. Он је дошао за сведочанство да је Саборност Цркве – наше Васкрсење. Постоји и један род Христов из Архиепископије охридске, и свима је из тог рода дато да буду деца Божија. Но, због реченог, први страда по затворима, остали су по светским судовима овоземаљских моћника. Овај прогон наше Архиепископије, за гонитеље представља у суштини бекство у њихову измишљену стварност, која нема додирних тачака са стварности Васкрсења. Зато, за људе, који гоне Цркву, све се завршава смрћу. Без саборног светогледа Васкрсења, постојање постаје радионица смрти. Само је Саборна Евхаристија – радионица живота.

Васкрсење тачно и значи – поновно васпостављање! Зато га, Православна Охридска Архиепископија и сведочи, и сама је Васкрсење у нашој земљи, откако је њен Предстојатељ успоставио јединство са Саборном Црквом!

Према нашим расколницима, пак, увек да показујемо разумевање да им је превише лако да кажу: хајде да гонимо Цркву, будући да то произлази од њиховог сепарираног обележавања Васкрсења као народног обичаја!

Данас, многи гледају споменути прогон и схватају одакле нам извире ова васкршња радост са којом смо стално обрадовани! Свет, овај прогон назива – тортура на верској основи. Црква, у подношењу прогона препознаје исповедање вере! Једни се брину да прогон престане, други су немоћни да то праве, трећи гледају са исчекивањем, но нико није равнодушан. Осим оних који глуме равнодушност!

Ми, пак, у лицима свих људи да откривамо Васкрслог Христа. Увек да опраштамо за све, управо због Васкрсења, па као и сада, тако увек да се сусрећемо на Литургијским Сабрањима, која представљају крај за безизлазности света, и почетак су пуноће пројаве Васкрслог Господа, те примајући од Његове Крви и Тела као попутнину за вечни живот,  без престанка да певамо и ускличемо: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!