Епископ стобијски Давид: Свештенопосланство!

03

Високопреосвештени Митрополите Јоханесбурга и Преторије Г. Дамаскине, Високопреподобни Архимандрите Пантелејмоне, Ваша Екселенцијо господине Амбасадоре, најскупоценији, у Васкрслом Христу, браћо и сестре,

на почетку овог обраћања преносим вам најтоплије поздраве и очински благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, који вас свакодневно има у његовим светим молитвама и који вам честита јубилеј – 35 година храма светог Апостола Томе, овде у Јоханесбургу, заиста број година достојан да буде торжествено прослављен. За све ово што краси вашу парохију, заслужни су ваши претци, свештеници, добротвори и приложници који су овде раније служили и градили, заслужни сте и сви ви, а у задњих 11 година особито и ваш свештеник отац Пантелејмон, јер богоугодно настављате дело оних који су се преселили у Царство Небесно.

Сваки човек који је утеловљен у мистично Тело Христово, које је Црква, заиста носи велике заслуге, али истовремено и велику одговорност за Цркву. Пре свега за очување њеног јединства и саборности, и истовремено за сведочење управо саборног Христа, јер они који желе да цепкају Христа, то раде како би Њега прилагодили себи, а не себе Христу! Али, наша Истина, која је Христос, није само на неким местима Истина, него свуда! Христос није узео јеврејску плот, него – постао је човек! Ви овде имате слободу да сведочите саборног Христа, али у 21-вековној Европи, управо због чувања јединства наше Цркве, данас у скопском затвору страда Архиепископ охридски Г. Јован, који, и поред страшним условима у којим је утамничен, увек вас има у његовим светим молитвама.

Дакле, видимо да данас сваки човек, на ком и месту да се налазио, има ту могућност да сведочи о Христу, да говори о Њему, да мисионари. Латинска реч мисија, на грчком језику гласи: ιεραποστολή, а њен словенски превод јесте: свештенопосланство. Свештенопосланство, заиста, јесте за свештенике и за монахе, али није само за њих, него за сваког човека, и то ћемо размотрити у продужетку овог обраћања.

Ту смо и ту сте у Јоханесбургу, да чувамо предање наше Цркве! То је добро и неопходно, али истовремено не би смели да ограничимо улогу човека у Цркви на то да он једино буде чувар, јер Црква није неки музеј прошлости и ми нисмо неки униформисани чувари таквог музеја, него живи смо организам, који иде у сусрет Христу, који нам долази из будућности. Зато, сећате се шта нам је рекао Христос: дао сам вам таланте, није довољно да их сачувате, него потребно је да их умножите (Матеј 25. 14, 30)! А, ми можемо да умножимо наше таланте ако, где год се налазили, будемо свештенопосланици Христови, ако направимо да и други људи, који имају различиту културу и историју од наших, да и они постану Црква, да и они учествују у благодати и у радости наше Цркве.

У православљу, мисија, свештенопосланство није неко одвојено дело као у осталим хришћанским деноминацијама, није нешто као када неко на пр. каже: имам вишак слободног времена и искористићу га да мисионарим! Зато, рекао бих, православни Хришћани не раде мисију, они су сами мисија. Сваки православни Хришћанин ако живи у Христу, са Христом, он је мисионар, свештенопосланик Христов. Познато је да су рани хришћани управо тако и говорили: од тренутка када си постао хришћанин – постао си мисионар, са начином којим живиш, са васкршњом радошћу којом зрачиш, са смиреношћу и љубави које дајеш другима, узимајући њихов бол као свој. Управо зато је свети Јован Златоуст говорио да ако се неки Хришћанин не брине за спасење својих ближњих, за људе које су у његовом опкружењу, онда се не брине ни за своје спасење.

Христос је рекао: идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Матеј. 28. 19). Прво су Епископи, али онда су и сви хришћани одговорни за проповед, јер како би људи чули за Христа ако се о Њему не говори, ако се не сведочи о Њему. Када је свети Апостол Павле отишао у Рим, нашао је тамо хришћана, а тумачи Предања кажу да су, иако тамо још није био неко од Апостола, они примили хришћанство од хришћана трговаца. Дакле, сасвим је јасно да ако волиш некога, ако волиш Христа, говорићеш увек о ономе кога љубиш. Ви, који свим срцем својим љубите Христа, најбоље и знате о Коме је отишао да говори у далекој Индији свети Апостол Тома, чије име не случајно носи ваш храм! Следствено, ако не говоримо о Христу, треба да се питамо дали смо хришћани!

Али, ако живимо ту радост и љубав у Цркви, а ви знате да Црква нису само зидови, него ви сте Црква, народ Божји сакупљен и причешћен на светој Литургији, онда, без сумње сви постајемо писмо Христово, а верујте да то писмо види и чита цео свет!

Возљубљени,

Православље пре свега јесте богослужење! Дакле да негујемо учешће у Литургији, да примамо лек за бесмртност: φάρμακον αθανασίας, као што свети Игнатије Антиохијски назива свето Причешће, јер тако обожујемо своје постојање! Али, у духу онога што смо до сада говорили, нека би и онај човек који буде дошао овде и који буде осетио прелепу атмосферу православног богослужења, а такви примери и те како постоје, дакле, нека би тај човек и сам пожелео да постане православни Хришћанин, део Тела Христовог, део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Најскупоценији, у Христа Господа,

живите пуноћу скупоценог Предања наших светих отаца! Ти свети отци, отци су свим народима и свим расама људи, који су постали, а који ће и вашим трудом постати православни Хришћани, који ће постати нови људи. Јер, према речима вама познатог и љубљеног светог Јустина новог ћелијског у Цркви се врши као неко поново стварање човека: обновљење, оживљење, овозглављење човека Богочовеком Христом; Црквом се небо оземљује и земља се онебесује.

Будите увек уз вашег Епископа и уз вашег оца Пантелејмона који знам да будно брине о роду своме хришћанскоме, те благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама, сада и увек и у све векове векова. Амин.

20.10.2013 г., Јоханесбург