Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид (Нинов): Митрополит црногорско-приморски Амфилохије – чувар Саборности Цркве! (Одговор на клевете у песми „Амфилохиј“, у изведби певача Горана Трајкоског)

сослужување

Истакнути музичар и певач Горан Трајкоски, на албуму музичке групе Мизар, насловљеном „Кобна убавина“ („Кобна лепота“), из 2004. године, отпевао је песму под насловом „Амфилохиј“. Од стране појединаца, песма је окарактерисана као „епска песма Мизара о српском Владици Амфилохију”, а народу се она нуди под мотом без расуђивања: „све за Македонију”; а под тим, ето, „свим”, подразумева се и продубљивање раскола на темељима клевета, које је поменути певач испевао о канонском Митрополиту Саборне Цркве Христове, о Архиепископу цетињском Амфилохију!

Сматрали смо да не би било добро да је Црква одмах одговорила на наведену стихотворбу. Разуме се да ми немамо апсолутно ништа против личности аутора поменуте песме, те следствено томе није било потребе да пишемо одговор у тренутку када је острашћеност овог музичара против Митрополита црногорско-приморског Амфилохија била усијана, будући да доливање уља на ватру никоме није од користи! Зато смо себи поставили циљ да стрпљиво чекамо и да са једне објективне временске дистанце сагледамо шта се заправо постигло испевањем поменуте песме, при том наглашавајући да ми нити можемо, нити желимо да оспоримо било чије право на слободно изражавање!

Ипак, ради историјског памћења, неопходно је на почетку овог обраћања појаснити да је, по свом слободном избору, певач Горан Трајкоски припадник расколничке цркве, односно да исповеда еклисиолошку јерес раскола у Републици Македонији. У историји Цркве било је сличних случајева да су творци јереси или раскола, са циљем да њихово учење стигне до широких народних маса, такође творили стихове, које су певали на народним сабрањима. Једна од најпознатијих таквих збирки песама је „Талија“ познатог цркверушитеља Арија. С песмом „Амфилохиј“, која је предмет нашег обраћања, њен аутор ће у историји Источне Православне Цркве остати упамћен као једна од индивидуа које су покушале да састављањем стихова распростране свој расколнички етос, насупрот саборног, црквеног етоса!

Укратко, предочену песму ћемо сагледати са два аспекта. Први аспект се тиче њене жанровске припадности: за име Горана Трајкоског, који је иначе радио и музику која је жанрове превазилазила, везују се и неки дефинисани жанрови поп-културе: пост-панк, дарквејв, готик-рок, углавном оријентисани на прилично затворену и, макар у намери, елитистичку публику. Наведена песма је изузетак, који потврђује правило! За разлику од неких других песама групе Мизар, ова песма Горана Трајкоског је већ запала у дубоки заборав, а појављује се на површину по наруџбини и наменски, само тада када треба да се запале широке народне масе (на пример, уколико се у јавности пренесе изјава канонског Епископа која не иде у прилог раскола, онда следи њено емитовање као аргумент pro раскола и сл.)! Тада песму слушају, и усхићују се њоме, чак и они људи, који не само што не слушају горе наведене жанрове, који су одлика познатог музичара, него слушају сасвим различиту музику, укључујући и турбо-фолк!

Дакле, конкретно ово остварење Горана Трајкоског би могло да се назове његовом првом турбо-фолк изведбом. Ово пишемо узимајући за полазну основу опредељење турбо-фолка од стране музичара Антонија Пушића, познатог као Рамбо Амадеус. Познато је да Антоније Пушић није измислио, него је именовао турбо-фолк као: „потпаљивање народа, разбуктавање најнижих страсти код homo sapiens-a, као миљеница маса“! Он додаје: „национализам је турбо-фолк“; по њему је „свако поспјешивање тог потпаљивања народа: турбо-фолк”! Одатле, ова песма Горана Трајкоског јесте Coca-Cola за припаднике раскола, а у контексту претходно наведене дефиниције и Coca-Cola је турбо-фолк!

Недвосмислено је јасно да су „Девојка од бронза“ и остала антологијска остварења Мизара и данас слушани од музичких гурмана, који су искристалисали свој музички укус! За разлику од тих остварења, стиховима песме „Амфилохиј“, као што су: „…мртви томоси…“, „…испрљани прсти…“, „…несвети и бедни оче…”, итд, итд., њен аутор и извођач се уплиће у дијалог који Црква води са расколом, и распаљује најниже страсти код народа, а ти стихови по потреби постају миљеници масе! То се дешава тада када се прогон над канонском Црквом у Републици Македонији појачава, као што је случај и данас, када је њен Предстојатељ Архиепископ охридски Јован у затвору, а на затворске казне су осуђени и други Епископи, свештеници, монахиње, верници!

Да ли су мртви томоси или су прсти испрљани, то може да каже само Саборна Црква и ту, мишљење Горана Трајкоског нема никакве силе, никакву вредност; нити ће, пак, неко питати тог музичара за мишљење при решавању проблема раскола! Његови стихови су за домаћу употребу, имају ограничени опсег јер допиру само до дела масе, која уопште није упућена у православну еклисиологију, а ипак се површно и дрско упушта у њено коментарисање – иако није у стању да је разуме. То приличи као да се, на пример, месар упушта у хируршке интервенције!

Но, за музичара Горана Трајкоског ту ступа на сцену фраза: „народ то жели”, па макар и по цену губљења и основног цивилизацијског нивоа! Снисхођење народу и распаљивање ниских страсти код народа јесте облик интелектуалног турбо-фолка! Са том паролом је и Пилат предао Христа улизујући се народу, односно остављајући народу да пресуди Христу, бежећи од своје одговорности да суди по важећем праву! Одатле, људи који разумеју Саборност Цркве и они који искрено чезну за њом, препознају турбо-фолк у овом извођењу Горана Трајкоског; они, пак, којима Саборност Цркве ништа не значи, уместо живом водом, покушавају да угасе своју жеђ овом Coca-Cola песмом! Са овим турбо-фолком они продужавају да хране своје страсти!

Да се осврнемо и на други, битнији аспект! Јасно је да се Евхаристијско Сабрање поистовећује са Црквом; људи, који су се окупили и који се причешћују на Саборној Евхаристији – они су Црква! На Саборној Евхаристији, Христос се до поистовећивања сједињује са Црквом и тако Литургија постаје најзначајније поље изражавања канонског, богослужбеног и догматског јединства! Црква, пак, на Епископа гледа као на онога који приноси Евхаристију, па одатле на њега гледа и као на икону Христову. По речима Митрополита пергамског Јована, јединство у Евхаристији постаје јединство Цркве у Телу Христовом, но сагласно претходно поменутом, постаје и јединство у Епископу. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у свести свих народа и раса људи у Саборној Цркви, поседује и једну од главних одлика Епископа, а то је обезбеђивање Литургијског јединства Саборне Цркве, док преко клеветања Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, певач Горан Трајкоски стаје у одбрану једне одлуке комунистичке партије из 1967. године, која нарушава управо поменуто најскупоценије литургијско јединство!

Раскол се не пројављује само као догађај, већ и као теоријско учење. Расколници заступају одређено учење, које не одговара искуству и вери Саборне Цркве! Учење Горана Трајкоског у његовој песми, усмереној против Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пева се у круговима активних припадника раскола, али је необорив факт да се ова песма никада не пева широм Саборности Цркве, из једноставног разлога: Православље није чуло за ту песму, а тамо где је чуло – не препознаје је као своју! Управо то непоклапање ове песме са искуством и вером Саборне Цркве је критеријум по коме Црква разликује расколничко злословље у овим стиховима, насупрот православном учењу.

Православно учење говори да се Епископи првенствено показују на основу изображавања истине у својим личностима. С једне стране, то је скандал за рационалистичку мисао, но с друге стране критеријум истине је увек црквена Саборност, чији је носилац управо Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. У нашим околностима, у Републици Македонији, испуњавају се речи Предања Цркве, да су пуно пута расколници бројнији, али за Саборну бива призната Црква која је по броју верника у мањини. Расколници се некада намећу бројчано, а некада и временски. Јављају се у току дугог временског периода, наметнути од стране властодржаца као „ауторитет истине и вере”! Но, ипак, по речима савремених теолога, на крају се Православље враћа, чак иако се сачувало у личности само једног човека.

Егоцентризам и саборност представљају људске одлике! Ипак, која од ове две одлике представља главно људско обележје? Егоцентризам или саборност? Сагласно са православном етиком, први кораци човека у животу немају егоцентрични, него саборни карактер! Пре него што добије свест за „ја“ (εγώ), човек има свест за „ми”! Могуће је, разуме се, да се сазда и колективни егоизам: племенски, националистички, идеолошки, религиозни егоизам. На жалост, конкретно песма Горана Трајкоског, „Амфилохиј“, потхрањује управо један такав колективни егоизам, а сасвим је јасно да егоизам не ствара, нити очувава Саборност! Црква има вековно, саборно устројство, које се не прилагођава примитивном и наметљивом колективном егоизму. Зато је подвижнички да се кривица увек тражи у себи, а не да се окривљује једна личност, која по нашем искуству, гаји искрену љубав за наш, македонски народ!

Имајући у виду поменуто, додали бисмо: дај Боже да би се раскол макар социјализовао, као предуслов очувања саборног карактера људског бића! Онај који има ширу заједницу има и већи број добрих прилика да ограничи сопствени егоизам, да заједничари с другима и да се отвара према другима. Сагласно старцу Софронију (Сахаровом), човек се креће у две области: прва је – у љубави према Богу и другим људима, која достиже до мржње према сопственом егоизму; и, друга је – у љубави према себи, која достиже до мржње према Богу и другим људима.

Сваки човек, према томе и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као и певач Горан Трајкоски, у себи садрже целокупно човечанство! Адамов пад се састојао у његовом бежању од одговорности! Горан Трајкоски, насупрот хришћанским духовним вредностима, одбија да сагледа своју одговорност и својим стиховима клевети и злослови Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Бојати се, да је у томе и остао! Митрополит црногорско-приморски Амфилохије иако ничим није заслужио ову неправду, није одговорио на исти начин, тј. клеветама, него напротив, од увек, и до данас, љубављу покушава да се превазиђе проблем раскола. Они који ово знају, а таквих има, потврдиће овде речено! О поменутом сведочи и најновији разговор Митрополита црногорско-приморског Амфилохија („Слободен печат“ од 26. фебруара 2014. године, број 106), у коме, насупрот клевета у поменутој песми, с најдубљом љубављу се изражава о македонском народу, указујући на вековни црквени поредак по питању добијања аутономије и аутокефалије, истичући да је улога Цркве не да ствара народе, већ да сви народи буду један народ Божји! Постаје сасвим јасно следеће: да би се заволео други човек, најпре сам човек треба да научи да на прави начин воли себе и на прави начин да се односи према себи! То је предуслов истинске Саборности!

Раскол значи давање предности једном делу истине над целокупном истином, над Саборном Истином! Раскол је оно што је супротно Саборности! Песма Горана Трајкоског је само доказ и потврда Православног Предања да расколници апсолутизују само један аспект веровања Цркве и на такав начин релативизују све друге аспекте!

Ови наши редови се не баве квалификовањем личности, него јасно имају у виду само једну конкретну песму, са циљем да разграниче дух раскола од опитног искуства Саборне Цркве. Ови редови постављају границу између саборне истине и њеног изопачења од стране раскола!

Редови слични овим се појављују увек када Саборност Цркве, коју обезбеђује Епископ, а ту Саборност, као зеницу ока чува и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, бива нападана клеветама од стране расколника!

На жалост, Горан Трајкоски, у овом тренутку нема ничег заједничког са Саборном Евхаристијом. Он је припадник цркве која пориче саборни начин постојања, који у суштини представља јединство и заједницу у љубави. У сагласности са шестим каноном Другог Васељенског Сабора, Црква никада у виду не узима клевете и оптужбе расколника, јер је: много оних који желе да замуте и униште црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљајући некакве оптужбе против Епископа, који управљају Црквом, трудећи се, ништа више, него да само испрљају њихов углед.

Митрополит пергамски Јован преноси јасна сведочанства Православног Предања, које потврђује да је Саборност Цркве критеријум за Православље, а да Православље није критеријум за Саборност Цркве, односно, тачније речено – предпоставка Православља јесте припадност Саборној Цркви! Због тога, песма Горана Трајкоског је принудила Цркву, у Недељу Торжества Саборног Православља, да изрази искуство истине! У сећању Цркве ова песма остаје упамћена као клевета! Уколико проблем раскола буде решен, а наша најискренија жеља је да буде решен, да „сви једно будемо“, тада ће остати сећање Цркве, јер у вечности остаје само сећање Цркве, коју „ни врата пакла неће надвладати”!

Завршићемо речима великог Сократа. Тема ових редова уопште није да неко изађе као победник, него да сви заједно помогнемо да победи Истина!

   март 2014. г., Скопје