Епископ стобијски Давид: Сусрет у Истини (осврт на књигу „Охридска Архиепископија у средњем веку“, проф. Ангелики Деликари)

исконИз штампе је изашла једна веома значајна књига, са насловом: „Охридска Архиепископија у средњем веку“, професорке Солунског универзитета Ангелики Деликари.

Већ на самом почетку наглашавам: значајна књига! Следствено, сваком читаоцу се логички намеће питање: у чему се састоји њена значајност? Овом приликом бих издвојио само неколико тачака:

а). садржина књиге представља уистину узбудљиво штиво, и сматрам да је за то заслужан факт одсуствовања схоластичког приступа, који као што изгледа представља главну одлику неплодног интелектуализма, који произлази из великог проблема савременог друштва, а то, у сваком случају, јесте индивидуализам. Чини ми се да један од критеријума који би требало сваки читаоц да постави, када приступа једном оваквом делу и када оцењује једно овакво научно дело, јесте управо онај критеријум који наглашавају многи умни људи, а то је следеће: интелектуално познање није раздвојено од његове практичне димензије, нити је пракса издвојена од теорије. Теорија и пракса се за нас налазе у једном литургијском јединству. Одатле, аутор ове књиге развија једну карактеристичну гносеологију, која очигледно произлази од начина живота, т. ј. из поменутог јединства теорије и праксе. Научник је, чини се, дужан да пође у истраживање првенствено од свог сопственог начина живота, као и од споменика једне конкретне реалности. Зато, предочавамо импресивну библиографију конкретне реалности, коју аутор користи и са којом у овој књизи улази у творачку расправу. На пример, госпођица Деликари цитира извор и вели: „истраживачи који гледају на Архиепископију као на орган хеленизовања словенског елемента заборављају на факт да је реч о византијској Архиепископији, и да њени припадници никада нису били искључиво само једнонационално становништво“, као што је чињеница и данас.

Постоји једна изрека: колико језика говориш, толико људи вредиш! Поред осталих језика, аутор књиге се користи и одличним познавањем неколико словенских језика. То омогућује дубљи увид у словенске изворе и један критички приступ, о коме смо рекли да улази у развијање дијалога са тим изворима. Некима од њих госпођица Деликари потврђује тачност, но другима, јасним научним аргументима указује на погрешан, узак, етнофилетистички идеолошки приступ, тамо где једноставно нема места етнофилетизму. Таквим професионалним научним приступом аутора, ова књига представља озбиљну и неизбежну основу за све оне који ће се у будућности професионално бавити питањем Охридске Архиепископије у средњем веку.  У предговору књиге већ је скренута пажња о постојању неких текстова на ову тему, али већи део њих уопште нема увид у истраживања објављена на словенским језицима.

Због тога, књига госпођице Деликари има један другачији научни приступ којим се, као што је у предговору књиге предочио поштовани проф. Антониос-Емилиос Тахиаос, „покрива једна научна празнина, која је до сада постојала у односу на период, који је обухваћен књигом“.

б). Као Епископ који припада Охридској Архиепископији са посебним интересовањем сам читао и препрочитавао ове многоцењене редове. Искрено се надам да ће ова књига, због свог научног нивоа, врло ускоро доживети свој превод на више словенских, и других језика. Зато бих желео да се осврнем на оне битне моменте из књиге, који говоре о карактеру Охридске Архиепископије, а који су на мене оставили иразито јак  утисак, управо због компарације која из књиге може да се провуче у односу на савремену ситуацију прогона који се спроводи над данашњом аутономном Охридском Архиепископијом.

На више места у књизи, када се говори о Архиепископији, скреће се пажња да научни интерес, у овом случају када се ради о периоду средњег века, али не само средњег века, произлази из момента да је реч о једној Архиепископији која сабира припаднике из различитих етничких групација, и као што напомиње аутор, госпођица Деликари, да је питање о једној Архиепископији која дејствује као: „основна саставна спона у црквеном и политичком предању и животу православних балканских држава које су били повезане са њом“.

Из историје Архиепископије познато је да су највећи део њених Архиепископа били Јелини, као што су славни Охридски Архиепископи: Лав, Теофилакт, Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, Порфирије Палеолог и др. Свакако факт је да је међу Архиепископима било и Словена, каквим се, између осталих, сматра и први охридски Архиепископ Јован. Историјски посматрано, научна чињеница је да је до укидања Архиепископије службени језик увек био грчки, а повремено је у паралелној употреби био и словенски. Из свега овога кристално јасно произлази необориви факт о томе да Архиепископија охридска није имала проблема са етнофилетизмом, никад није боловала од национализма. Космополитизам Византије и данас је пример многим напредним друштвима, из њега су црпели и Словени кроз векове сапостојање са својом једноверном браћом и кумовима Јелинима.

Наравно, постоје опречна гледишта о јурисдикцији Охридске Архиепископије на које се госпођица Деликари осврнула у истоименом поглављу, али бих желео и да нагласим, иако је јасно да су постојали покушаји да се промени јурисдикција, ипак је у мањој или већој мери она била поштована независно од тога која држава се простирала на просторима који су били под црквеном јурисдикцијом Архиепископије. У периоду који је обухваћен књигом Охридска Архиепископија није била укинута, а православна еклисиологија учи да се границе Цркве не подударају са политичким границама.

Верујем да је већини читаоца познато стање у ком се налази данашња аутономна Охридска Архиепископија. Данашњи Архиепископ охридски Јован VI се налази у затвору по осми пут у последњих 12 година. Овај нељудски државни прогон над Архиепископијом, у напредним демократијама никога не оставља равнодушним. Сасвим укратко о епархијама данашње аутономне Охридске Архиепископије: после Првог светског рата, Константинопољска Патријаршија је одступила те епархије Српској Патријаршији. После Другог светског рата под политичким притиском тадашње Комунистичке партије те епархије су се издвојиле од Српске Патријаршије и била је самопроглашена расколничка „Македонска православна црква“, која никад није имала литургијско нити канонско јединство са осталим православним црквама. Године 2002, садашњи Архиепископ охридски Јован ступа у литургијско и канонско јединство са Српском Патријаршијом, формиран је Синод Цркве и 2005. године  Српска Патријаршија је издала Томос о аутономији Охридске Архиепископије. Дакле, само због припадања Саборној Цркви, у овом тренутку, у 21. веку, Охридска Архиепископија постаје гоњена од стране расколника и државне власти у Р. Македонији, сасвим противно савременим цивилизацијским стандардима о поштовању слободног избора човека, у супротности са поштовањем основних људских права и верских слобода. Важно је напоменути да су се неке географске области понекад налазиле у различитим црквеним јурисдикцијама, али су у суштини оне увек била иста Једна Света Саборна и Апостолска Црква. Данашњи Архиепископ охридски Јован, Епископи, свештенство и монаштво аутономне Охридске Архиепископије, труде се верно да исповедају дух јединства и саборности Цркве, да сведоче ширину, као што смо скренули пажњу да је госпођица Деликари назива: „византијском архиепископијом“. Ни по коју цену ми не можемо одступити од канонског Црквеног Предања које је записано у овој књизи и у томе се састоји наша веза са овом књигом. Црква је откривење есхатона кажу оци, она је заједница свих бића у Христу. Црква је јединствена истина о постојању света поистовећена са Васкрслим Христом. Због тога, као што сам горе напоменуо, ова књига за мене не представља стерилан интелектуализам. Ова књига не припада само прошлости, она истражује прошлост, али припада будућности. Она актуализује не протолошки приступ животу, него есхатолошки. Ова књига нам не показује само какви смо били, већ и какви треба да будемо у будућности.

в). Коначно, ова књига нам показује да Црква није, и не треба да буде антинационална, него јесте, и треба да буде наднационална. Ова књига нам показује да се Црква није стављала и не треба да се ставља у службу једне идеологије, будући да она надилази време и историју.

Дозволите ми да вас подсетим на нешто што вам је сигурно добро познато из Предања Цркве. Свети Макарије Велики је у пустињи наишао на лобању. Када је упитао лобању: Ко си ти?, она је одговорила: ја сам лобања идолопоклоничког жреца, а ти си велики Макарије, када се ти помолиш за нас у паклу, ми добијамо утеху. У чему се састоји ваша утеха?, питао је авва Макарије. Лобања му је одговорила: пакао је у томе што смо ми стално окренути једни другима леђима, а утеха је у томе да један другоме видимо лица.

Дакле, рај јесте да сусрећемо другу личност. На овом месту желим да проговорим не о изолованим сусретима, већ о сусретима у Истини. Пакао значи несусретање лица другог. После ове књиге, од научног, црквеног, од људског аспекта, ми можемо да покажемо лица једни другима. Насупрот индивидуализму, нешто најважније за Хришћане је да се сусрећу, да буду заједница, Црква. Ова књига нам нуди научна познања о Охридској Архиепископији. Још из Византије се учимо да је знање учествовање у Истини. Очигледно, ова књига изграђује мостове међу људима и народима. Ова књига чини да се сусрећемо и упознајемо на основу Истине (са великим И), и на основу људи Истине.

Текстот е преведен на српски јазик и објавен е во „Искон“ (православни илустровани часопис). Најновото издание на „Искон“, број 10, отпечатено е и промовирано на 25 Септември 2015 година. Станува збор за содржина превземена од минатогодишната промоција на книгата „Охридската Архиепископија во средниот век“ на проф. Ангелики Деликари (Επίσκοπος στοβίων Δαβίδ: Η συνάντηση στην Αλήθεια). 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s