Епископ стобиски Давид: Пролог кон книгата “Неканонско православље, расколи и секте”

Књига Преосвештеног Епископа горњекарловачког г. Герасима, коју држимо у рукама, а која носи наслов „Неканонско православље, расколи и секте“, обухвата нешто више од осамдесет савремених расколничких група и подгрупа, још дејствујућих, али и таквих који су нестали, убрзо после њиховог оснивања. Аутор нам даје кратак преглед историје, као и разлоге за оснивање свих тих организација, те унутар њих партије и фракције; истовремено, описује нам и стравичност расколничког менталитета кроз бесмисленост подела, и њихову спремност да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Како да тачно определимо место тим људима, тим управницима разних: Алфејеваца, Исакијеваца, МПЦ, Безпасошних, Виталијеваца и других сличних? Једна од одлике језика Источне Цркве је то што када Оци говоре о стварима Цркве, они се не користе неплодним схоластичким изразом, него употребљавају богати језик слике. Имајући испред нас књигу која третира проблем савремених раскола, можемо рећи да нам једну од најлепших сликовитих претстава о томе шта тачно претставља раскол, даје свети Николај Охридски и Жички. Свети Николај Охридски и Жички у његовом Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву,[1] упоређује Цркву, односно Тело Христово, са једном сигурном Лађом у којој је највештији крманош сам Дух Свети, Свевидећи, Свемоћни. Зато, овај Златоусти двадесетог века, и позива све људе да улазе у ту Лађу, јер само у њој плове војске спасених и спасавајућих се. Ту Лађу, врата паклена никада неће надвладати, преме речима светог Јеванђелисте Матеја.[2] Зашто? Јер једна је Глава Цркве – Христос Господ, једно је и Тело Његово – Црква. И, није могуће да једна Глава има више од једног Тела. Ипак, према речима светог Николаја, постоји могућност да једна група путника издеља себи корито и да се спусти на море, како би пловила одвојено. Већ је познато да сва та корита која су отпала из Лађе, као што указује и ова књига „Неканонско православље, расколи и секте“, увек желе да себе претставе лађом. Continue reading “Епископ стобиски Давид: Пролог кон книгата “Неканонско православље, расколи и секте””

Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: Савремени прогон Цркве у Р. Македонији

krka_2009

Ваша Преосвештенства, Епископе далматински г. Фотије, Епископе горњекарловачки г. Герасиме, преподобни оци, ђаци и сви присутни, пре него што стигнемо до савременог стања Цркве у Р. Македонији, покушаћу да дам један веома кратак, један сасвим сажет преглед историје Хришћанства на тим просторима, како би стигли до данашњих дана.[i]

Историјска област Македонија је област која се сусрела са Хришћанством још y I-ом веку. Када је свети апостол Павле долазио овде, код вас у Далмацији, историчари кажу да је свакако морао да прође веома познатим у то време путем, касније названим „Виа Игнатиа“. Тај пут је водио кроз старе градове који се и данас налазе и у Р. Македонији. То су Битола и Охрид. Тако, још од првих векова, на поменутој територији људи су се сусрели са Хришћанством.

Византијски император Јустинијан установио је у VI-ом веку, веома познату из тог историјског раздобља, Архиепископију, која се звала Јустинијана Прима, и која је била организована Црква са својом катедром, са својим Архиепископом. Касније су се и Охридски Архиепископи потписивали као „Архиепископ Охридски и Јустинијане Приме“. Јустинијана Прима је установљена, рекли смо у VI-ом веку, а Охридска Архиепископија се увек сматрала наследница Јустинијане Приме.

Continue reading “Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: Савремени прогон Цркве у Р. Македонији”